-

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je siromaštvo radnika u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili dva sindikalna lidera - Zoran Stojiljković, predsednik Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost iz Srbije, i Sakib Kopić, predsednik Sindikata solidarnosti iz Bosne i Hercegovine.

Bilo je reči o tome zašto je četvrtina stanovništva Srbije na ivici siromaštva i zašto svaki šesti građanin Bosne i Hercegovine živi sa 1.5 do 2,5 eura dnevno, zašto je radnik koji je pristojno živeo u bivšoj Jugoslaviji danas na prosjačkom štapu, kako je moguće da premijerka Srbije izjavi da je u toj zemlji gotovo iskorenjeno ekstremno siromaštvo u trenutku kada pola miliona građana Srbiji živi sa manje od 100 eura mesečno, o sindikalnim organizacija čije šefove postavljaju direktori preduzeća, kako su pojedini sindikalani funkcioneri u Bosni i Hercegovini izdali radnike, zašto na Vučićevim mitinzima ima toliko siromašnih radnika, o stečajnoj mafiji u Bosni i Hercegovini koja pljačka radnike, zašto je u Srbiji i Bosni i Hercegovini sve manje štrajkova, iako radnici žive u bedi, zašto tokom građanskih protesta u Srbiji nije bilo nikakavih socijalnih zahteva, kao i o tome da li je život u siromaštvu sudbina radnika u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Omer Karabeg: Gospodine Stojiljkoviću, vi ste nedavno izjavili da radnici u Srbiji ne žive nego preživljavaju. Znači li to da ne mogu da zadovolje ni osnovne životne potrebe?

Zoran Stojiljković: Da. To važi za veliki broj radnika. U Srbiji smo praktično dotakli dno nakon svega onoga kroz šta smo prošli u prethodne tri decenije - od nacionalističkog ludila, preko privatizacije koja je upropastila dobar deo privrede, do toga danas imamo dvostruko veće društvene nejednakosti nego što je evropski prosek. Četvrtina stanovništva u Srbiji je ispod ili oko granice siromaštva. Ako se ovako nastavi, u Srbiji će ostati samo oni koji su na vlasti i njihovi poslovni partneri - i mi koji nemamo gde.

Sakib Kopić: U Bosni i Hercegovini je isto kao i u Srbiji. Ja ću biti malo direktniji i bezobrazniji, pa ću reći da živimo u robovlasničkom sistemu u kome su radnici robovi. Oni imaju pravo samo na rad, a nemaju pravo da pitaju ni za radno vrijeme, ni kada će biti plata, ni za topli obrok, ni za godišnji odmor. Naše društvo se dijeli na ekstremno bogate i ekstremno siromašne.

 

 

Život sa dva eura dnevno

Omer Karabeg: Premijerka Srbije Ana Brnabić nedavno se pohvalila da su u Srbiji gotovo iskorenjeni ekstremni vidovi siromaštva. Ona je to izjavila u trenutku kada 7,2 posto stanovništva, ili pola miliona ljudi, živi sa manje od 12.000 dinara ili 100 eura mesečno. Kako je moguće da se premijerka time hvali?

Zoran Stojiljković: Ima ona poslovica: čega se pametan stidi - time ponosi onaj koji nema pameti. To je logika koja vodi računa samo o makroekonomskoj stabilizaciji, o tome da se kontrolišu deficit i inflaciija, a cenu za to treba da plate najsiromašniji. Teško bi dva ili tri posto povlašćenih u Srbiji, koji mesečno prihoduju preko 10.000 evra, mogli da vladaju zemljom da nemaju servilnu administraciju, partijsko zapošljavanje i politički klijentelizam.

Omer Karabeg: Da li je tačno da u Bosni i Hercegovini oko 600.000 ljudi, praktično svaki šesti stanovnik, živi sa 1,5 do 2,5 eura dnevno?

Sakib Kopić: Da. Dodao bih i podatak da 500.000 građana Bosne i Hercegovine ide na počinak bez večere, jer je ne mogu sebi priuštiti. Mi smo najsiromašnija zemlja u Evropi. Mi smo istovremeno i najkorumpiranija zemlja sa najvećim stepenom kriminala. Imamo političare koji gledaju samo svoj lični interes. Nemamo državnike koji znaju voditi ovu zemlju. Umjesto toga imamo tri poglavice - kralja Dodika, sultana Izetbegovića i bana Čovića. Oni su gospodari života i smrti u ovoj državi.

 

 

Omer Karabeg: Kolika je minimalna plata u Srbiji i kolika je radnika na minimalcu?

Zoran Stojiljković: Negde oko 27.200 dinara, to je oko 220 evra. Prima je oko 350.000 ljudi, otprilike svaki peti zaposleni. Inače, najčešća plata, koju prima preko 70 posto zaposlenih je oko 40.000 dinara, a cena minimalne potrošačke korpe za tročlanu porodicu je 36.000. U to korpu ne može da stane ni jedna cela čokolada, već samo jedna štangla.

Sakib Kopić: U Federaciji Bosne i Hercegovine minimalac je 406 KM, to vam je oko 200 evra. On ne pokriva ni osnovne životne troškove. Oni koji rade za te pare su zaista robovi. U velikim tržnim lancima svakodnevno gledam jedne te iste osobe. Ti ljudi rade sedam dana nedeljno, a imamo 42 časovnu radnu sedmicu. Gdje su inspekcijski organi? Zašto ne rade svoj posao? U Federaciji Bosni i Hercegovini 10.000 radnika, koji su ispunili uslove za penziju, ne mogu da odu u penziju jer im poslodavci nisu plaćali penzijski doprinos, na šta su bili obavezni. Nisu oni krivi što im gazde nisu uplaćivali doprinose i tako se bogatili na njihov račun. Kriva je država što je to dozvolila.

Omer Karabeg: U Srbiji vlast stalno daje lažna obećanja. Vučić već godinama obećava prosečnu platu od 500 eura koje nema ni na vidiku. Nedavno je rekao da će on - pazite on, kao da su to njegove pare - za kratko vreme udvostručiti plate i penzije. Koliko će trajati to kratko vreme - nije rekao. Veruje li narod tim njegovim obećanjima koja nikako da se ispune?

Zoran Stojiljković: Neki veruju, neki ne veruju. Ljudi su jako apatični. Najlakše vladate ljudima kada uništite solidarnost i kad ubijete veru da će ikada biti drugačije. Tada se svako okreće sebi i smišlja kako da preživi. Kada počnete da razmišljate u stilu da je svaka vlast ista, da se sve svodi na ono - sjaše Kurta da uzjaše Murta, onda caruje defetizam.

 

 

Radnik na prosjačkom štapu

Omer Karabeg: Radnici su u bivšoj Jugoslaviji pristojno živeli, a sada su na prosjačkom štapu. Kako su došli na prosjački štap?

Sakib Kopić: U Bosni i Hercegovini građani i radnici su tri puta opljačkani. Prva pljačka bila je pretvorba društvene u državnu imovinu 1994. godine. Zatim su izmišljeni certifikati, to je druga pljačka. Oni koji su smislili certifikate, znali su da će ih građani, kada im zaprijeti siromaštvo, prodavati u bescijenje - i to se i desilo. Treća pljačka bila je privatizacija kojom su uništeni naši ekonomski giganti. Uništeni su Energoinvest, Hidrogradnja, Kombinat Sodaso, Unis i druge velike firme. Dio krivice snose i stranci. Oni su nam rekli da razvoj treba da baziramo na malim i srednjim preduzećima.

Ja nisam ekonomista, ali molim vas - kako će se mali poduzetnik boriti sa ekonomskim gigantima sa zapada. Nema šanse. Energoinvest je dobijao poslove u konkurenciji sa svjetski poznatim firmama, ali ga danas više nema. Pročitao sam da je 1988. godine jedna revizorska kuća iz Italije svrstala tri firme iz BiH - Energoinvest, Unis i Rudarsko metalurški kombinat Zenica - među pet najprofitabilnijih firmi u jugoistočnoj Evropi. Sa 160.000 zaposlenih oni su ostvarivali godišnji prihod od 12,5 milijardi dolara.

Danas, kada saberete sve budžete - i Federacije BiH, i njenih kantona, i Republike Srpske - nećete dobiti tu cifru. Mi smo uništili te gigante. Sada imamo mala preduzeća, 70 odsto biznisa je nezakonito. Inspekcijski organi i pravosuđe ništa ne rade. Kada su novinari portala Žurnal istražili i dokazali da se u Bosni i Hercegovini masovno kupuju diplome, znate kakva je bila reakcija glavne tužiteljice Gordane Tadić. Ona je sazvala konferenciju za štampu i rekla da su novinari nanijeli štetu našim građanima, jer će sada u Njemačkoj i u drugim zapadnim zemljama, gdje oni traže posao, provjeravati njihove diplome. To je skandalozna izjava. Novinari su uradili njen posao, a ona ih kritikuje. To je van svake pameti. U normalnoj državi takva osoba nikada ne bi mogla biti glavna tužiteljica.

Zoran Stojiljković: Ovo što kolega Kopić govori važi i za druge zemlje bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Slovenije. Derogiranje obrazovanja, kupovanje diploma, postavljanje na rukovodeća mesta partijskih komesara i komesarki, koji su profesionalno mediokriteti, odlazak mladih, obrazovani ljudi - zajednička je karakteristika tih zemalja.

 

 

Naše propadanje traje već tri decenije, to je čitav jedan život. Počelo je sa ratovima i ogromnim devastiranjem, stotine hiljada ljudi je raseljeno, razoreni su poslovni sistemi, pokidane su veze među ljudima na prostoru bivše Jugoslavije. Privatizacija je bila prevara. Rečeno nam je da će ona doneti nove tehnologije i da će posle kratkog perioda početi da rastu zaposlenost i plate. Ništa se od toga nije dogodilo. Živimo gore.

Zašto nema štrajkova?

Omer Karabeg: Zašto su radnici u Bosni i Hercegovini prestali da štrajkuju i protestuju? Poslednji veliki protesti bili su 2014. godine i od tada radnici manje-više ćutke podnose svoju bedu.

Sakib Kopić: Isključivi razlog su sindikati, izdaja sindikata. Radnici su izdani od strane sindikata i sindikalnih vođa. U Federaciji BiH imamo 24 granska sindikata i krovni sindikat. Oni se bore samo za svoje privilegije, za svoje benefite i enormno visoka primanja, a ne za radničku klasu. Njima je samo bitno da radnici plaćaju članarinu. Onog momenta kada je više ne mogu plaćati oni ih izbacuju iz sindikata i ti radnici prelaze nama. U Sindikatu solidarnosti niko ne plaća članarinu i mi se borimo za sve naše članove. Vidjeli ste kakva se ogorčena borba vodila krajem prošle godine za mjesto predsjednika Samostalnog sindikata Bosne i Hercegovine. To je bila borba za fotelju, za privilegije, da, kako reče kolega, sjaše Kurta da uzjaše Murta.

Kopić: Radnici su izdani od strane sindikata i sindikalnih vođa

 

 

Bivši predsjednik Ismet Bajramović, koji je prespavao osam godina mandata jer ništa nije uradio za radničku klasu, izabrao je svog nasljednika. Pazite, sindikalni lideri koji treba da se bore protiv poslodavaca koji ne plaćaju doprinose zaposlenima, ni sami ne plaćaju doprinose radnicima zaposlenim u sindikatu, ne isplaćuju im na vrijeme plaće, a oni odlaze na turistička putovanja i troše radničke pare. Na čelo sindikata moraju doći pošteni ljudi koji će se iskreno i istinski boriti za radnička prava, a ne za svoje priviligije. Maloprije sam rekao da su radnici BiH tri puta puta opljačkani.

Zaboravio sam da pomenem još jednu pljačku - stečajne postupke. Moglo bi se reći da je u stečajnim postupcima napravljen veći kriminal nego u privatizaciji. Nećete vjerovati, mi imamo stečajne upravnike - penzionere koji, pored svoje penzije od 2.000 KM, mjesečno zarađuju i po 15.000 KM, a u Federaciji BiH se vodi 600 stečajnih postupaka.

Omer Karabeg: Da li sada nema štrajkova i zbog načina kako su oni ugušeni 2014. godine? Vlast je primenila represiju prema štrajkačima. Da li se radnici boje?

Sakib Kopić: Postoji strah, ali i apatija građana koji misle da se nakon februarskih protesta 2014. koji su propali, ništa ne može uraditi. Ljudi misle - ne može šut sa rogatim. A što se tiče protesta 2014. godine, plenumi su bili ti koji su ugušili proteste 2014. godine. Plenumi su bili proizvod Socijademokratske partije. Oni su na taj način proteste prebacili sa otvorenog u zatvoreni prostor. Kako se može protestovati u Bosanskom kulturnom centru ili u pozorišnoj sali? Protesti mogu biti samo na ulici. Onog momenta, kada su protesti bili prebačeni u zatvorene prostore, to je bio njihov kraj. Međutim, znamo mi ko je time rukovodio i ko je profitirao zahvaljujući ugušivanju protesta.

Zoran Stojiljković: Meni je malo preoštar stav kolege Kopića oko sindikata. Moguće je da se sindikalni lideri ne bore dovoljno za radnike bojeći se da će ugroziti svoju poziciju, ali ne verujem da je to neka vrsta izdaje. Za mene postoje dva kriterijima koje mora da ispuni sindikat - da misli svojom glavom i donosi odluke na svojim organima, a ne da mu suflira neko sa strane - poslodavci, vlast ili političke organizacije - i da se izdržava od članarine jer sindikat ne može da deluje, da organizuje kampanje, ako nema vlastita sredstva.

Stojiljković: Sindikat mora da misli svojom glavom i da se izdržava od članarine

 

Sindikalna izdaja

Sakib Kopić: Kolega je rekao da koristim teške riječi kao što je sindikalna izdaja. Ali to je tako, ja dobro poznajem ovdašnju situaciju. Sindikalna izdaja kreće od osnovnih ćelija, od sindikalnih organizacija u preduzećima, gdje menadžment za sindikalne šefove imenuje poslušne i one koji su mu odani. Nedavno je u rudniku mrkog uglja Banovići štrajkovalo 200 rudara. Ti rudari su otišli na pregovore sa predsjednikom njihovog sindikata umjesto sa menadžmentom. Šta vam to govori? Da je taj predsjednik sindikata postavljen od strane menadžmenta. O kakvom sindikatu i sindikalcima govorimo? To su sve prodane duše. To su ljudi koji su izdali radničku klasu i radnički pokret.

Zoran Stojiljković: Šokiran sam. Ako sam dobro razumeo kolegu, štrajkači su pregovarali sa svojim sindikalnim rukovodstvom?

Sakib Kopić: Da, oni su pregovarali sa predsjednikom vlastite sindikalne organizacije. Takvo je stanje u našoj državi. Mi u Sindikatu solidarnosti borimo se protiv takvog stanja i zato se političari obračunavaju s nama. Da samo znate koliko smo samo primili plavih i roze koverti. To su pozivi koje nam šalju sud i tužilaštvo. Plave koverte su od suda, a roze od tužilaštva.

Nedavno smo zbog telefonskog razgovora sa suprugom jednog stečajnog upravnika, koji nije ni snimljen, osuđeni na tri mjeseca zatvora, uslovno na tri godine. Sud je prihvatio izjavu samo jednog svjedoka, supruge stečajanog upavnika koja je rekla da smo navodno prijetili da ćemo ubiti i nju i njega, što apsolutno nije tačno, a nije prihvatio izjave četiri svjedoka koji su prisustovali tom razgovoru i koji su to negirali. To vam samo govori o sprezi tužilaštva i stečajne mafije.

'Sendvič mitinzi'

Omer Karabeg: Izgleda da režimu u Srbiji odgovara siromaštvo, jer se lakše vlada siromašnim ljudima. Daju im sendviče, potrpaju ih u autobuse i vode na mitinge. Pogledajte koliko se sirotinje okuplja na Vučićevim mitinzima. I radnika koje dovezu autobusima.

Zoran Stojiljković: Najsiromašniji su, hteli-ne hteli, često u rukama vlasti. Njihova podrška može se jeftino kupiti. Kada sam počeo da se intenzivnije bavim sindikalnim radom, nisam mogao da verujem kako se socijalno nezadovoljstvo može smiriti sa dve-tri hiljade dinara, koje se daju najugroženijima, i kako se ono može držati pod kontrolom selektivnim socijalnim merama i poreskom politikom.

Pogledajmo kako je vlast u Srbiji rešila finansijsku krizu 2014. godine. Umesto da ograniči korupciju, kontroliše subvencije, ulaže u razvoj, vlast se odlučila za lakši put - da svim zaposlenim u javnom sektoru kao i penzionerima, koji su mesečno primali preko 200 evra, uzme 10 procenata. Šta su pri tome uradili? Uzmimo slučaj penzionera kojih ima 1.700.000 - skoro kao i zaposlenih. Oni su uzeli samo onim penzionerima koji su primali preko 25.000 dinara, a takvih je bilo oko 600.000. Vlast je igrala na podelu među penzionerima računajući će oni kojima penzije nisu smanjene reći - to nije moja stvar, od mene nisu uzeli.

Vučićev miting "Budućnost Srbije"

 

Omer Karabeg: Čini mi se da u Bosni i Hercegovini nema tih velikih “sendvič“ mitinga, da lideri ne dovode radnike na mitinge tako što im daju sendviče i potrpaju ih u autobuse.

Sakib Kopić: Ima, ali samo u vrijeme izbora. Tada vladajuće stanke autobusima dovlače radnike na predizborne mitinge. Inače, ja živim za onaj dan kada će se 50 ili 100 hiljada ljudi izaći da protestuje pred zgradom vlade Federacije ili kantonalne vlade. Sjećam se dobro februara 2014. godine - kako su funkcioneri drhtali u pregovorima sa nama. Vjerujte da su se tresli. Šta god da smo tražili, ekspresno smo dobili. Kada smo oborili vladu tuzlanskog kantona, dobijali smo sve, jer su sekretari preuzeli uloge ministara i premijera. Tada smo propustili životnu šansu.

Parkirani autobusi na ulicama Beograda pred Vučićev miting "Budućnost Srbije"

 

Specijalcima na rudare

Omer Karabeg: Da li je život u siromaštvu sudbina radnika u Srbiji i Bosni i Hercegovini?

Zoran Stojiljković: Mi sa prostora bivše Jugoslavije ne bi trebalo da u to poverujemo, jer se nekada pristojno živelo i još uvek postoji sećanje na to vreme. Ne smemo pristati na mrvice koje nam daje vlast. Socijalne i političke zahteve ne možemo ostvariti bez solidarnosti i jedinstva. Treba se uporno boriti i ne propuštati prilike.

Sakib Kopić: To će nam biti sudbina, ako ne ustanemo i ne dignemo glas protiv ovakvog stanja. Da li se naši političari pitaju kako narod preživljava, od čega živi? Ovdje ima jedna televizijska emisija “Ispuni mi želju“ u kojoj se govori o teškim socijalnim slučajevima. Da mi je samo da natjeram političare da gledaju te snimke od kojih čovjeka hvata jeza. Da li se oni pitaju kako može da preživi šestočlana porodica koja nema nijednog zaposlenog?

Vidjeli ste kako su se prošle godine brutalno obračunali sa borcima koji su protestovali i kako su se prije dvadesetak dana obračunali sa rudarima rudnika mrkog uglja Banovići, kada su na njih poslali specijalce. Oni govore kako je stanje u državi dobro, da raste GDP. Raste njihov GDP, ali ne i običnih građana. On je u stalnom padu. Sami smo krivi jer smo im dozvolili da nam to rade. Ako se ne dignemo, ako se ne pobunimo, biće nam sve gore i gore.

U Bosni i Hercegovini će se morati desiti drugo poluvrijeme februarske pobune 2014. godine. Desiće se kad-tad. Jer ljudi bježe iz Bosne i Hercegovine glavom bez obzira. Bježe ne samo oni koji nemaju posao, bježe i najškolovaniji, najstručniji i najsposobniji koji imaju pristojna primanja. Ako se taj trend nastavi, ovo će biti zemlja staraca i ovom će državom upravljati ljudi sa kupljenim diplomama i zvanjima. Moramo se dići protiv toga. Ovu zemlju volim više od bilo kog političara, ma koliko se on kleo da je voli. Ne mislim bježati iz ove zemlje, nisam bježao ni za vrijeme rata, neću ni sada.

Oznake:
Izvor: Informativa.ba, slobodnaevropa
Komentari (0)

* Sva polja su obavezna
preostalo 500 karaktera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Informativa.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Informativa.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara Informativa.ba nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.


Ućitaj još komentara